Deratizacija je mera kojom se masovno uništavaju štetni glodari s ciljem da se značajno smanji broj jedinki miševa, pacova i drugih štetnih gtodara i tako zaštiti životna sredina. Od štetnih glodara u našoj zemlji je poznato 30 vrsta sa preko 60 podvrsta glodara, koje spadaju u 5 familija.
Za nas su od pomenutlh značajne dve familije i to: FAMILIJA MURIDAE (miševi u užem smislu) i to DOMAĆI MIŠ (Mus musculus): i dva pacova, SIVI PACOV (Rattus norvegicus) i CRNI PACOV (Rattus rattus), kao I FAMILIJA ARVICOLIDAE, čiji je glavni predstavnik NJIVSKI MIŠ (Arvicola microtus arvalis), a njegov drugi naziv je POLJSKA VOLUHARICA. Ove vrste pacova i miševa su najplodnije vrste medju sisarima. Ženka DOMAĆEG MIŠA okoti 6 do 10 puta godišnje po 6 do 8 mladih, pa i vise od toga. Mlade doji 15 dana, a već posle trećeg dana može da začne novi plod. Mladi brzo odrastaju i već posle 2 do 3 meseca postaju polno zreli, pare se i daju novo potomstvo. Ženka SIVOG PACOVA okoti 3 do 8 puta godišnje po 6 do 12 mladih, pa čak može i da okoti i do 23 mlada. Ženka ima 12 sisa. Mladunci su im do oko 14 dana goli i slepi. Polno su zreli posle 3 do 4 meseca i veoma su plodni. Ženka se pari odmah po koćenju. Žive oko 4 godine. Za 3 godine od jednog para pacova moguće je da bude čak i 250.000 potomaka. Sivi pacov je veći i snažniji od crnog pacova, dužine je od 20 do 30 cm, a težina mu je oko 500 grama, a ide i do 850 grama. Rep mu je snažan, ali kraći od tela, noge su mu duge i jake sa razvijenim kožicama izmedju prstiju zadnjih nogu. Krvoločan je, lukav, obazriv, divljačke naravi. Ima jako razvijeno čulo mirisa, oseti znoj čoveka i zato izbegava mamke koji su mu ponudjeni. Zahvaljujući toj činjenici uspavaju da održe svoju vrstu. Došao je u ove prostore iz Azije u 18. veku i potisnuo crnog pacova koji je došao iz Indije i Burme u 13.veku u ove naše prostore. Živi u blizini hrane i vode, bez koje ne može.Gnezda pravi u toplim djubrištima, a i u rupama u koja uvlači razne krpe i najlon kesice. Nasrće na podmladak domaćih životinja. Kanibali su, jedu naročito bolesne, pa su zbog toga prenosioci veoma ozbiljnih zaraznih i parazitamlh bolesti. Sivi pacovj e jedna od najvećih štetočina najrazličitijih životnih namirnica širom planete, nanoseći ogromne štete.
Ženka CRNOG PACOVA okoti 3 do 6 puta godišnje po 5 do 10 mladih, koji su polno zreli za 2 do 3 meseca. Žive 4 i više godina, težine su od 120 do 170 grama, pa mogu težiti i do 230 grama. U odnosu na sivog pacova uši su mu velike i odvojene od glave, a rep duži ili iste dužine kao telo. Noge su mu duge i ima jake kandže. Ne kopa rupe, ali se dobro puže i skače. Živi u blizini čoveka i da bi došao do hrane potkopava temelje zbog čega se ruše kuće. Svaštojed je i nije probirač. Nije zahtevan za vodom kao sivi pacov i može da izdrži duga putovanja brodovima i da svoju ishranu resava tako što se medjusobno jedu. I ta činjenica ih svrstava u prvu grupu prenosioca opasnih zaraznih i parazitarnih bolesti, a pošto živi u blizini čoveka izgleda da bi bio opasniji u širenju bolesti na čoveka u odno su na sivog pacova.
Ženka NJIVSKOG MIŠA okoti se 6 i više puta godišnje po 4 do 9 mladih, koje doji oko 15 dana. Mladi dovoljno izrastu za dva meseca i spremni su za parenje i množenje. Ovaj miš je sličan domaćem mišu, prepoznaje se po nešto kraćem repu u odnosu na telo, a kod domaćeg miša rep je dug kao i telo. Za razliku od drugih miševa njivski miš ne ostavlja zimnicu u malim trapovima kao što to rade drugi miševi, već je aktivan cele zime, pa čak im i sneg ne smeta u nastojanju da dodju do sveže zelene hrane ili nekih korenčića od nekog bilja ili voćnjaka. U ishrani ne zaobilaze ni zrnastu hranu. Dnevno pojedu 1,5 svoje težine. Noćne su životinje, ali radi hrane izlaze i danju. Jako su plašljivi. Žive u kolonijama i uvek u paru. Imaju svoje godine kada se prenamnože, a usled gladi i velike vlage i magle obolevaju, pa im se broj drastično smanjuje.
Pored nepovoljnih uslova koji ograničavaju množenje i miševa i pacova ipak se ovi javljaju u velikom broju i nanose ogromne štete privredi i domaćinstvima. Miševi uglavnom jedu svu hranu koju je čovek spremio za sebe i domaće životinje. U prostoru gde se prenamnože pojedu dosta, a mnogo više od toga zagade. S druge strane pacovi puno pojedu. Jedan pacov pojede i do 150 grama hrane, a to to je godišnje i do 50 kg hrane. Pored toga pacovi sigurno još toliko upropaste da nije za upotrebu i ta činjenica govori da su pacovi zbog šteta koje naprave veliki takmac čoveku u potrošnji hrane koju je on spremio za sebe ili domaće životinje.
Poznato je da pacovi i miševi spadaju u grupu glodara, a to ime samo za sebe kaže da oni glodju hranu, a to zato što im zubi stalno rastu i godišnje pacovima mogu da izrastu 13 cm ili svaka tri dana zubi im izrastu 1 mm. Ta činjenica im nameće potrebu da glodju razne materijale da bi ih potrošili, pa zato oglodju neke materijale koji im inače ne koriste za ishranu, a na njima naprave ogromne štete. Štete koje nanose miševi i pacovi u našoj zemlji su nesumljivo veoma velike, jer se njihovo suzbijanje ne sprovodi pravovremeno i sistematski ni na velikim pogonima, a naročito se slabo radi na idividualnom sektoru, koji je zbog toga nepresušan izvor ovih štetočina.
PREVENTIVE MERE U BORBI PROTIV GLODARA U borbi protiv širenja populacije miševa i pacova od velikog značaja su mere preventive, koje u velikoj meri doprinose sprečavanju useljavanja ovih štetočina u objekte i radni prostor. Samo ispravni i tehnički ispravni objekti mogu da spreče njihovo useljavanje, pa zato svuda gde to nije uradjeno imamo znatne i nepotrebne štete u objektima. Primenom preventivnih mera se onemogućava pojava miševa u objektima i to je veoma važna činjenica u postizanju uspeha u smanjenju šteta, koje nanose miševi. Prevencija u suzbijanju pacova ima daleko veći značaj, tim pre što su pacovi daleko veće štetočine od miševa, pa zato ona ima za cilj da se njome koliko je to moguće osiguraju razni objekti od napada štetočina.
HEMIJSKE MERE U SUZBIJANJU GLODARA Uz dobro organizovane i sprovedene preventivne mere primenjuju se prema potrebi i hemijske sistematske mere suzbijanja glodara. Danas su u upotrebi savremena i primerena hemijska sredstva koja se jednim imenom zovu RODENTICIDI. Prvi savremeni rodenticidi s antikoagulantnim dejstvom namenjeni za uništavanje glodara su svrstani u tzv. PRVU GENERACIJU PREPARATA, koji korisćeni za uništavanje pacova i miševa dovode do njihovog uginuća tek posle nekoliko konzumiranja. Uz rodenticide prve generacije sve se više koriste RODENTICIDI DRUGE GENERACIJE, koji za razliku od ovih prvih izazivaju smrt kod glodara već posle jednog konzumiranja i koriste se na svim mestima gde je konstatovano da su glodari stekli rezistenciju na preparate prve generacije.